ZNAČAJ IGRE ZA RAZVOJ DETETA

ZNAČAJ IGRE ZA RAZVOJ DETETA

 Igra je dečje prirodno stanje i osnovni oblik dečje stvaralačke delatnosti. Kroz igru deca najbrže i najtemeljnije usvajaju nova znanja, razvijaju se, pokazuju svoju ličnost, veštine i sposobnosti, formiraju određene vrednosti, druže se, raduju i tuguju.

Igra je osnovna aktivnost detinjstva i osnovni oblik dečje stvaralačke delatnosti, pomoću koje se dete svestrano razvija, ispoljava sopstvenu ličnost, svoj karakter, individualne sposobnosti i sklonosti. U igri, deca spontano i kreativno istražuju svoju okolinu, upoznaju i otkrivaju svet koji ih okružuje, stiču i razvijaju određene navike, glume ono što misle i preuzimaju uloge i razmišljanja drugih. Igra doprinosi celokupnom razvoju i vaspitanju deteta, a to znači da se vaspitni značaj dečje igre može sagledati kroz intelektualnu, fizičku, moralnu, radnu i estetsku komponentu. Osim toga, igra ima značajno mesto u razvoju radnih, estetskih, moralnih, higijenskih, ekoloških i drugih znanja, umenja i navika. igra značajno doprinosi i razvoju elementarnih organizacionih sposobnosti i navika kod dece. Bitno je u igri biti stvaralac, pokretač, inicijator aktivnosti.

Igra priprema dete za samostalan život u kasnije doba. Pozitivno delovanje igre na dečji razvoj ostvariće se tek onda ako je određena igra primerena uzrastu, polu, sposobnostima i interesovanjima deteta.

Savremena shvatanja dečje igre govore da dečju igru uopšte ne treba identifikovati sa čistom zabavom i nekorisnim gubljenjem vremena.

Jedna od osnovnih vrsta igara kao oblika učenja i razvoja u vrtiću je didaktička igra. Pod didaktičkim igrama podrazumevamo one dečje igre, koje, pored toga što poseduju sva opšta svojstva igara, sadrže i na poseban način prilagođene i u njihova pravila ugrađene aktivnosti (perceptivne, logičke, govorne) radi unapređivanja opšteg, a posebno intelektualnog razvoja dece.

Naglašavajući značenje pravila u didaktičkoj igri, pojedini autori ih smatraju osloncem mišljenja, govora i dečjih postupaka. uz didaktička pravila koja moraju biti jasna i tačna, razlikuju se i organizacijska pravila, koja se odnose na samu strukturu igre. Didaktičke igre i sredstva za tu vrstu igara izmišljaju odrasli, određujući, u skladu s dečjim uzrasnim i vaspitnim mogućnostima, stepen teškoća i napora. Činjenica da didaktičke igre smišljaju odrasli, nosi i izvestan rizik da deca igru ne prihvate. Didaktička igra se razlikuje od slobodne, spontane dečje igre. Razlika je upravo u spontanosti. Didaktička igra može da se pretvori u spontanu igru.

Pravila u didaktičkim igrama imaju funkciju da regulišu sadržaje i tok didaktičkih igara, kao i ponašanje dece. Ova pravila, u didaktičkim igrama, mogu da zabranjuju, dozvoljavaju i propisuju šta se sme, a šta se ne sme raditi, unoseći na taj način u igru neizvesnost, očekivanja i napetost. Osim pravila, u didaktičkim igrama postoji i zadatak, koji igrači moraju da reše što brže, bolje, tačnije. Otuda, u nazivu mnogih didaktičkih igara nalaze se zahtevi poput: pronađi, izaberi, poveži, utvrdi, zapazi, pokušaj.

U didaktičkim igrama, oblici i sadržaji su pretežno dirigovani od strane vaspitača ili drugih odraslih; međutim, važno je da se postigne to da deca prihvate didaktičku igru, a ne da ona bude nametnuta. Didaktičke igre imaju elemente učenja, koji se podudaraju s igrom. Zamisao igre obično ima oblik zadatka koji treba rešiti, uz pridržavanje određenih pravila, kako bi se uspešno rešio zadatak i obavila igra.

Didaktička igra ima i rezultat, koji deci pričinjava radost u igri, a vaspitačima/učiteljima može da služi kao pokazatelj stepena razvoja deteta. U didaktičkoj igri nije primarna zabava, već uporan (i uspešan) oblik rešavanja problema igre, tj. zadatka. Didaktička igra proverava iskustvo i stečeno znanje, nudi novo znanje, razvija sposobnosti, pobuđuje na takmičenje sa drugima, ali i na takmičenje sa samim sobom.

Dete u igri podražava odrasle, ,,istinski radi“ i tako se uči radu i radnim aktivnostima. Dete radi igrajući se, i igra se radeći.

Kroz igru dete stiče mnoge veštine: ono vrši upoređivanje, odabir, klasifikaciju i time razvija svoje misaone sposobnosti, razvija i zadovoljava svoju radoznalost, opažanje, posmatranje, razvija pažnju i pamćenje. Igra doprinosi vežbanju rezonovanja, oštroumnosti, dovitljivosti, odlučivanju, značajna je i za razvoj čula (vida, sluha, dodira mirisa, ukusa) i motorike. Kroz igru, dete uči da predmete razlikuje po boji, dužini, prostornim odnosima. Igra je presudna i za pravovremeni razvoj nasleđenih dispozicija, predstavlja uvod u rad odraslih, način upoznavanja spoljnog sveta, i za decu je igra učenje, rad i ozbiljna forma vaspitanja.

Za intelektualno vaspitanje je značajna činjenica da dete u igri ulaže izvestan napor, a igra bez napora, bez aktivne delatnosti deteta – nije plodotvorna. U dečjoj igri je stalno prisutno izražavanje, sakupljanje, saznavanje, otkrivanje, zadovoljstvo, učenje, rad. Igra detetu omogućava da eksperimentiše i proverava svoje sposobnosti, a da, pri tome, ne mora da primi punu odgovornost za svoje postupke. Dete kroz igru saznaje i o samome sebi, svojim sposobnostima i mogućnostima, a upoznaje i druge osobe. Kroz igru dete razvija govor kao socijalnu pojavu.

U igri, deca, uz pomoć mašte, ostvaruju svoje želje, doživljavaju uspeh, radost, prvu afirmaciju, ali, isto tako, kroz igru, deca se oslobađaju straha, frustracija i emocionalne napetosti. Kroz igru s drugom decom, dete uči da deli, da prima i daje, da sarađuje i da se uključi u grupu. Spontana, kolektivna igra predškolske dece i slobodna igra van vrtića ili škole omogućavaju prve prave, nenametnute socijalne kontakte. Kroz igru se vežba volja deteta. Za to su naročito pogodne ,,igre sa pravilima“, koje omogućavaju da se dete ispolji onakvo kakvo je, da uči da bude bolje, da bude kooperativno, socijalizovano. Za dete je važno da se igra sa vršnjacima.

Igrajući se najčešće samo ili s odraslima, dete može postati sebično, samouvereno i dominirajuće. Dok u igri sa vršnjacima, dete prihvata različitih, mnogobrojnih uloga i tako vežba različite forme društvenog ponašanja. Dete kroz igru saznaje šta grupa smatra za ispravno, a šta za pogrešno. Ako hoće da ostane u igri, dete mora da nauči da bude pošteno, dobar drug, da ne krši pravila, da gubi bez ljutnje, da vlada sobom i svojim emocijama. Dete kroz igru uči da poštuje pravila: ko kada počinje, na koji način ili znak počinje igra, ko šta radi, koliko dugo traje igra, na koji način završava igra.

 

Stručni saradnik-pedagog